Kada smo kao organizacija, i kao osobe iz organizacije doživeli prve bot napade zbog panela o cenzuri na naš hashtag – dakle, na nas u posredonovanoj komunikaciji, iskustvo je bilo iznenađujuće i prilično zabavno. Čitali smo, komentarisali, gledali kako je takva konverzacija otpočela, kojom retorikom, kako se razvijala i kako je zavrišila. Prva ideja je bila da ovo treba proučavati jer je delovalo nadrealno.

Međutim, smatrali smo to i kao incident nastao zbog vruće društveno-političke teme. Učesnici panela, njih 20-tak, bili su svesni napada, mnogi i na sebe lično, ali smo svi zajedno to posmatrali manje fenomenološki, više kao posledicu aktuelnosti i odgovor na to.

Drugi panel, mesec dana kasnije, već je pokazao zabrinjavajući trend: difamacija, denuncijacija, omalažavanje, lažne optužbe, ad hominem napadi na organizatora i učesnike, izvrtanje teze, pogrešna argumentacija… Isti ljudi kao prethodni put. Javili su nam iz Tvitni.me servisa da su pratili hashtag #blogopen i obradili podatke, i da nikad više “negativnog sentimenta” nisu sreli na jednom online događaju. Skoro 90% svih komentara je bilo negativno, većina bremenita govorom otvorene netrpeljivosti.

Bilo je jasno – mi smo zadatak. Neki čak nisu izdržali, pa su to i potvrdili na kraju napada na hashtag #blogopen:

Klik za veću sliku

Tokom panela, na Tviteru naši sagovornici bili su izloženi najstrašnijem verbalnom nasilju, od komentara na telesnu težinu, preko boje kose ili boje glasa, do lažnih optužbi na račun organizacije da proizvodi spiskove za odstrel i narušava lične integritete, preti, da je plaćena da narušava ugled države, kao i omiljeno – da smo žuti. Dosadno, kad pogledate lično. I zabrinjavajuće, kad pogledate fenomen.

Klik za veću sliku

Iskustvo više nije bilo zabavno, trend je bio zabrinjavajući: ko će u budućnosti uopšte želeti da učesvuje na našim panelima i svesno izložiti sebe ovakvim napadima? Da li imamo pravo da zovemo ljude na naše panele a da unapred znamo da će biti izloženi šikani na Tviteru?

Da li da prestanemo sa live-streamingom i nastavimo da pravimo intimne priče jedni za druge u potpunom off-line modu? Ili da prestanemo da radimo ovakve stvari?

Kada počnete da postavljate ovakva pitanja, znate da je reč o cenzuri. O autocenzuri na koju ste naterani. O chilling-effectu koji je u vama proizveden. O ideji da niste slobodni da govorite i radite ono što mislite da je potrebno, jer znate da ćete osetiti direktne posledice. O strahu da vam se može nešto desiti izvan online prostora zbog onoga što radite u online okruženju.

“Ko vas plaća proklete hijene?”*

Osim ličnih napada na učesnike i organizatore, jedna od bitnih stvari je bila i satanizacija nevladinih organizacija koja je počela ponovo da se rađa i da raste u percepciji online javnosti, i koja se danas tako uspešno razvija i u javnom mnjenju poslata kao tvrdnja s najvišeg vrha države, koja je, na kraju krajeva ili pre svega – i vaša država, vaša zemlja. Stvorena je atmosfera da ono što radite predstavlja napad na državu, a novac koji za to obezbeđujete putem donatora, strano plaćeništvo. Devedesete. U svom obnovljenom izdanju za 21. vek. Ponovo – dosadno ako posmatrate lično i to ste preživeli devedesetih, ali još više – zabrinjavajuće ako shvatite taj trend.

Klik za veću sliku

*Pitanje iz naslova je dobio @peckopivo jednom prilikom na Fejsu.  

Iz ovakvih okolnosti je nastao projekat Astroturfing.

Iznuđen trendovima koje je neophodno proučiti, demistifikovati i promeniti. Osvestiti problem u što širem krugu ljudi, i osvetliti fenomen sa više strana, analitički, ali i naučno. Teoretski i praktično.

Hoćete li da znate ko nas plaća? – ne plaća nas niko. projekat je taj koji se plaća, ako ga donator smatra vrednim toga. a ko je donator, uvek je rečeno jasno, jer je to, između ostalog, i ugovorna obaveza prema donatoru.

Hoćete li da imate astroturfere na Tviteru. – napravićemo i mi svoje.

Kažete da astroturferi ne utiču na atmosferu na mrežama i da su nebitni? – pokazaćemo da i te kako utiču.

Tvrdite da je hejt spontan i neorganizovan? – pokazaćemo kada jeste a kada nije.

Mislite da nema uticaja na društvo i na osećanja pojedinca bez obzira da li je žrtva ili posmatrač? – nauka će reći ima li ili nema.

15.700

klik za veću sliku

Toliko tvitova je prikupljeno i obrađeno po različitim kriterijumima za mesec dana. Na ovo slobodno dodajte i vreme potrebno da se prouči konverzacija kada iz samog tvita nije jasan sentiment, govorni čin, cilj govora, vrsta poruke i pomnožite taj broj slobodno sa tri, pa ćete dobićete ukupan broj tvitova koji je pročitan. 7.459 tviteraša smo pojedinačno upoznali, profil po profil. Analizirali njihove mikro mreže (following/followers), proučili njihove međusobne veze (RT, fave, poklapanje istih followersa), otkrili velike uposlene grupe, jasne i omeđene, utvrdili rad po smenama, tragali za mostovima – tviterašima koji povezuju politički segregirane grupe, merili njihov društveni kapital, ocenjivali njihovu “strukturnu rupu”, njihov potencijal da utiču na druge.

Iskreno, ponekad ste bolesni od toga. Zato što ima toliko govora mržnje, na sve strane. Zato što svedočite kako se u 140 gubi sposobnost asertivne komunikacije i uvažavanja argumenata, i pojačava sposobnost za korišćenje više uvredljivih iskaza u ograničenom tvit-prostoru.

Upoznate analizom tviteraša sa kojim se ni najmanje politički ne slažete, i osetili ste na svojoj koži sav raskoš uvreda koje je u stanju da uputi vama ili nekim drugim neistomišljenicima, a onda vidite da u “slobodno vreme” tvituje stvari koje su vam simpatične, sa kojima se slažete, koje ga osvetljavaju kao zanimljivu ličnost koja je duhovita i zabavna, i kapirate da biste ga u nekom drugom životu verovatno i pratili na Tviteru, samo da nije njegovog zadatka da vas i druge povredi i ućutka od prilike do prilike, od smene do smene, od zadatka do zadatka.

Dođe ti da kažeš za neki profil, evo recimo, ženski, nakon što pročitaš 100 njenih ogavnih tvitova: ona je prava gadura. A onda sretneš njene tvitove izvan “radnog vremena”, to je osoba koja nije nesimpatična, nije ni neinteligentna, nije ti daleka. Pa se pitaš: kako može? da li je boli bol koji nanosi drugima svojim rečima? da li stvarno veruje da to što čini drugima nju čini boljom? boljom partijskom vojnikinjom? boljom osobom?

Lično, i izvan naučnih podataka do kojih smo došli: astroturfing je težak rad za dušu. Parafraziram Gogolja. Težak je rad i za dušu onoga koji ga sprovodi, i za dušu onoga koji ga trpi. Botovi koje smo za potrebe eksperimenta mi organizovali, svedoče o prilično visokom nivou stresa iako nisu bili u konfliktu ni sa kim, samo su sprovodili svoj spam-zadatak. Pa ipak, na skali od 1 do 5, nivo svog stresa su ocenili sa 2.7 a 86% naših astroturfera ovo iskustvo (posao) više nikada ne bi ponovili, iako je većina želela da radi ovaj posao zato što se slaže sa zadatkom, slaže se sa temom koja će biti obrađena, slaže se da još i primi novac za to.

Ali, da dobiju drugu priliku – ne bi. Iako su bili anonimni, i sada su anonimni jer su tako želeli, iako nisu radili ništa što se kosi sa njihovim ličnim ubeđenjem, oni ne bi ponovili ovo iskustvo zato što ne žele “da lažu”, ne žele da “ugroze svoj integritet” i žele da rade posao na koji bi bili ponosni a ne kojeg bi se stideli.

Mi smo fenomen. Pomalo ruskog tipa.

Nismo našli sličnu uporednu studiju u svetu, na koju bismo prilikom rada mogli da referišemo, ili da se poređenjem oslonimo. Nijedno slično iskustvo na Tviteru iz sveta, u većini demokratskih država, ne može da se poredi sa našim. Ovoga nema ni u tviter-regionu.

Ima ga međutim u Rusiji a kod nas, po svemu sudeći deluje “Ruska škola”. Nebrojeno je dokaza za ruski astroturfing, a tako neodoljivo podseća na naše botovanje na celom internetu.

Astroturfing u mnogim državama sveta je zabranjen, zakonima o trgovini, zakonima o oglašavanju, zakonima o potrošačima. Koristi se u biznisu, u borbi protiv konkurencije, ili prilikom lobiranja za neke zakone, a manje u politici. Ne zato što ga nije moguće sprovesti u politici, već zato što je – zabranjen. Ne vole ljudi da budu uhvaćeni s tim. Ali češća su i prava bot-bombordavanja koja mi nemamo, preko automatizovanih napada kompjutera, a ne putem ljudi. To sve kada se utvrdi, bez obzira ko je naručilac i koje metode su bile korišćene, kažnjava se i obično predstavlja bruku za sponzora.

Mi ne koristimo na Tviteru prave bot-naloge. Mi koristimo bot-ljude. To je, sa stanovišta ektike i za učesnike i posmatrače žalosno iskustvo.

Mi ne koristimo u astroturfingu pro-ideju, promociju, već kontra-ideju, kontra-promociju. Zato je domaća upotreba botova u političke svrhe posebno odvratna. Iako bismo mogli reći da je legitimna? Jedan bivši političar koji nas je odbio prilikom poziva da učestvuje na #netbot panelu je baš to rekao: mislim da je to legitiman način političke borbe. Ali nije želeo da zastupa to mišljenje i na panelu, javno.

OK. A, da li se targetovane žrtve među političarima, novinarima i drugim javnim ličnostima legitimno užasno osećaju zato što su nečiji zadatak? Ili treba sve da istrpe, zato što su javne ličnosti? Da li je legitimno iskustvo posmatranja napada grupe na pojedinca? Mislite da ne postoji trauma od toga, ili je i to legitimno? Da li je za vas sajberbuling legitiman način političke borbe? Jer ovo sve jeste sajberbuling. Mi na tviteru živimo, trpimo ili svedočimo ozbiljnom, odvratnom i organizovanom sajberbulingu.

Ne bi trebalo da nam to kao društvu bude legitimno, zabavno, ili nebitno.

Serendipiti

Jedino slično svetskoj praksi što smo slučajno pronašli (serendipiti, u nauci: netraženo otkriće) to je čitav niz naloga koji su otvoreni istog ili približno istog dana, nose slična imena, imaju jako malo pratilaca i proizvode dnevno 600-700 tvitova, sve agregirani sa medijskih portala. Tvituju isključivo vesti i linkove. Možda deluje kao besmilica, ali kada utvrdite da su svi povezani sa jednom neparlamentarnom političkom opcijom, njenim jednim sajtom i da se potom svaka vest sa tog sajta tvitne sa 20 tviter naloga više puta dnevno, pa kada pomislite da će Tviteru naklonjen Gugl to razumeti kao relevantan sadržaj, onda razumete zašto se to radi, iako na samom Tviteru nema nikakav smisao.

Još mnogo serendipitija je otkriveno a da nije traženo. Odnos prema Vučiću, na primer, koji smo objavili. Činjenica da premijer trpi strahovite verbalne napade na ovoj mreži, koji nisu organizovani. Ili, da je Šutanovac, uz Vučića, najpominjanija @osoba na mreži, dnevno prime 400 menšnsa, uglavnom neprijatnog sadržaja. Ali da su napadi na Šutanovca organizovani i dogovoreni. To prosto vidite po broju učesnika napada, čim ih je više, i većina ima po tvit-dva sličnog sadržaja i onda zaćuti na tu temu, znate da je uzgredno i difuzno. Čim primetite trend da to čini određena grupa, koja svakog dana proizvede 10-tak menšnsa sličnog sadržaja prema istoj osobi, oh, pa to nikako ne može biti ni prirodna ni slučajna konverzacija.

Ne morate biti član neke partije, da bi vam to bilo odvratno.

Nije potrebno da pročitate 10 hiljada zagađenih tvitova i da zamislite 3 hiljade povređenih ljudi u svom okruženju, da bi vam bilo jasno da je astroturfing zagađivanje. Sajber-nasilje. Dovoljno je da budete čovek i da to primetite i tome se oduprete, bez obzira ko je žrtva.

Zagadili ste mrežu. I to će vam se tako i vratiti.

— Tatjana Vehovec (@Mooshema) March 1, 2015

 Tatjana Vehovec, jedna od autora projekta

“Astroturfing, društveni eksperiment i digitalna pismenost”, koji je CNM Liber radio kao partner i uz podršku (donaciju, novac)  Fondacije za otvoreno društvo, Srbija.  Stručni izveštaji, naučni nalazi i ostali materijal projekta za one koji žele da saznaju više, nalazi se na ovom linku.