Browse By

I pojedince cenzurišu, zar ne?

Iako vlast tvrdi da cenzure, niti bilo kakvog oblika pritiska na medije nema, poslednjih meseci svedočimo ne samo porastu, već i raznolikosti sudbina medija, emisija i novinara koji su na ovaj ili onaj način, kratkotrajno ili trajno, onemogućeni da rade ono što je svrha njihovog postojanja – da informišu javnost.

Razgibavanje, Škoro, Sarapin problem i konačno, Utisak nedelje, precrtani, odsečeni su na hirurški precizan način s neubedljivim razlozima za javnost. Problemi novinara i autoskih emisija skrenule su pažnju javnosti, kako gledalačke, tako i političke, strukovne domaće i međunarodne.

I dok niko ne može da pruži dokaz premijeru, koji on toliko samouvereno traži još od vićende sa OEBS-om i Dunjom Mijatović, da je on uticao ili pomogao ova događanja, uz ekonomske pritiske na medije u polju oglašavanja i tržišnu nestabilnost, sasvim je moguće da su mediji to sebi (i nama) počeli da čine iz predostrožnosti, ocenjujući u opštoj klimi da bi bilo više nego dobrodošlo, svakako oportuno, a bezmalo i sigurnije, da korenito promene svoje programske šeme.

To je taj, takozvani, javni prostor, vidljiv svima, koji pogađa najširi krug ljudi.

Jedan pojedinac, jedan medij

Međutim, tamo negde daleko od očiju javnosti, nalaze se pojedinci, “neki tamo” što bi se često čulo sa zvaničnih, bezbrojnih #KZŠ-ova, koji koriste društvene mreže kao svoj jedini medij. Bez strukovnog udruženja i bez kišobrana pod koji bi stali u slučaju da im neko ukine “emisiju” (nalog na Tviteru, YouTubeu, Instagramu i Facebooku ili, blog) ili im zapreti gubitkom slobode, novca ili posla, ukoliko nastave da govore ono što im je na umu.

Već u maju, stradalo je troje običnih, nikada ranije osuđivanih, građana zbog statusa na Facebooku, bivajući optuženo za širenje panike. Jedan pristaje na nagodbu s tužilaštvom i priznaje krivicu da je njegov post, njihov mali lični medij, izazvao paniku. Drugi je rekao da mu više u životu ne pada na pamet da koristi Facebook, a treći da bi se obesio u zatvoru, da su mu ostavili pertle (više o tome na Ispovesti uhapšenih zbog komentara na Facebooku i, na našem sajtu, Jedan “izazivač panike” priznao delo).

Kako su pojedinci laka meta, zar ne? Osim slučajeva koji su toliko ospkruni da smo za njih svi koji smo na mrežama, čuli (više o tome na Vaspitavanje javnosti strahom), među nama se svakodnevno odvija na hiljade malih drama među tviterašima, blogerima i autorima na ostalim mrežama, koji postaju sve lakša meta za uterivanje straha, za maštovite ili opasne pretnje i opomene. Ovi slučajevi prolaze ispod radara gomile.

Blogerka da pazi šta piše

Tako je jedna domaća blogerka je otvoreno upozorena u privatnom preduzeću u kojem radi da njen kritički stav na blogu, kao i njeni goropadni tvitovi bez dlake na jeziku, nisu dobrodošli u firmi i da se na njih se ne gleda blagonaklono. Iako blog, ličan i vođen izvan radnog vremena, nema nikave veze sa preduzećem, ipak vlasnik, očigledno pogođen opštom nesigurnošću na tržištu, preventivno opominje da radnici moraju biti “čisti” i imaju se uzdržavati od politike.

404_not_found_sneakers_by_bisho_s-d5hwjmr

 

– Pre nego što mi je ponudio posao, znao je odlično ko sam, kaže ova blogerka. – A sada vrši taj neki pritisak na mene da prestanem na mrežama da se bavim društveno-političkim temama, koje su meni jako bitne.

Ona strahuje za posao. Iako to nije izgovoreno, predlog da se uzdrži od društveno-političkih tema u svoje slobodno vreme, ona sasvim razumno može da shvati da iza toga može uslediti i posledica – otkaz.

– Nisam sigurna, kaže ona našoj organizaciji, da li sve to radi zato što se zaista boji nekog pritiska na firmu ili je nešto drugo u pitanju.

Ona podvlači i da ne razume kakve veze njen privatni stav i delovanje imaju sa poslovnim sposobnostima i smatra da je njegovo ponašanje prema njoj nedopustivo. Jeste. Ali, ipak.

I ona nije jedina. Sve je više tihih pritužbi blogera da su na ovaj ili onaj način, savetovani ili disciplinovani, da koriguju svoje mišljenje i ponašanje na mrežama, inače…

Pojedinac da se vlada

Konačno, u opštoj atmosferi preosteljivosti na kritiku koja stiže svakodnevno kao dominantno raspoloženje iz vrha vlasti i seže i vertikalno i linearno po svim porama društva, zarazili su se i neki obični ljudi koji su počeli da prete tužbama nekim drugim običnim ljudima da se neprijatni tvitovi imaju izbrisati, inače….

Dario Hajrić, jedan od pokretača incijative “U lice cenzuri”, u vreme učestalih napada na sajtove, pojedince i grupe na društvenim mrežama označen je kao idealna meta, takoreći ogledni primerak za disciplinovanje pojedinaca, koji su takođe potencijalna opasnost. Kontrolori javne misli u naletu započinju obračun, dakle, i sa pojedincima, verovatno vođeni idejom da ih treba zaustaviti dok su mali (više o tome na Blogeri, malopoznati fantomski komitet).

Jedna osoba, čiji tekstovi obimnošću teško mogu da zadrže pažnju šire čitalačke publike, minuciozno i kao u policijskom izveštaju mlađeg stručnog saradnika sa velikim ambicijama u Politici započinje obračun, a potom ga nastavlja u istom revijalnom tonu u Danasu. To je zapravo značilo definisanje mete. Kada “najstariji list na Balkanu”, što bi trebalo da se razume kao najkredibilniji list, istera nekoga na čistinu, postavlja ga kao nekoga za čije tamanjenje se ne ide na robiju, nešto kao ogledni primerak za upristojavanje, opomenu i zapravo jasnu pretnju svim potencijalnim tviterašima i blogerima. Hoćete li i o vama da pišemo? Vi beznačajni, manje poznati, anonimni?

Tviteraš da izbriše tvitove

I, sledstveno i logično, kada je meta već defnisana u javnosti, dogodi se i da neka anonimna ličnost šalje ultimatum da Hajrić ima izbrisati neke svoje ranije tvitove, inače će biti tužen zbog iznošenja ličnog mišljenja bez osnove.

Inicijalna kapisla je bila ova konverzacija:

dario hajric-ana marija tviter

koja se završila porukom Dariju prosleđenom preko zajedničkih prijatelja, koju on kasije objavljuje na Tviteru:

dario hajric

=>Dakle, instrukcije za buduće vladanje Darija Hajrića na mrežama.

Svakome kome se učinilo da je konverzacija o part-time jobu nedovoljna za ovakav klimaks, verovatno je u pravu. I Dario Hajrić smatra da je ovo samo povod za obračun sa njegovim kritičkim tonom kojim je on ranije, još prošle godine, opisao neobičan projekat i neracionalno trošenje velikog budžetskog novca u poslu “Lifestyle Serbia”, u kojem je jedna od realizatorki projekta i Ana Marija Popović, potonja wannabe-tužilja. Projekat je izuzetno snažno odjeknuo u javnosti odmah nakon pokretanja veb-sajta, ali ne zbog kvaliteta i inovacije, već zbog očigledne diskrepancije između utrošenog novca iz budžeta, 11.000 EUR, i realizacije (kupljena gotova dizajnerska tema za 40-tak dolara, lična promocija autorki kroz fotografije, bez faktografije ili sa faktografskim greškama, itd). Osim blogera, tviteraša i korisnika Facebooka, i brojni mediji su posvetili bar jednu stranicu ovom projektu, opet iz istog razloga kao i Dario.

Međutim, ne treba zaboraviti i ono rečeno gore: meta je već jednom definisana, pa kad je već tako, lako ćemo naći povod i priliku da u nju pucamo, kad je tako laka. Izvolite, pojedinac.

– Trenutno se nalazim u neobičnoj poziciji, kaže našoj organizaciji Dario Hajrić ovim povodom. – Kada je u pitanju odgovornost, očekuje se da prihvatim na sebe isto što i mediji, ali kada su u pitanju prava – pri čemu naročito mislim na polemički ton, analizu stavova i javnu kritiku – niko me ne tretira kao pripadnika medija i ne dobijam podršku koju bih dobio da sam novinar.

Upravo u tome leži ceo problem: pojedinci koji su i sami mediji (na mrežama je jedan čovek, jedan medij) nalaze se u rascepu između nikakvih prava – jer nisu mediji, i ozbiljno zaprećenih odgovornosti, jer će od prilike do prilike – biti tretirani kao mediji.

– Ta diskrepanca mora da bude razrešena, kategoričan je Hajrić. –  Što se ucena, pritisaka i pretnji tiče, imam nameru da branim pravo na slobodu govora i mišljenja, jer znam da time ne branim samo sebe.

Međutim, eventualnim suđenjem i presudom protiv Darija Hajrića otvorila bi se mogućnost da bilo ko, bilo koga, bilo kada, i zbog bilo čega, tuži, samo zato što ga je mišljenje uvredilo.  To je opasno, naročito u društvu u kojem se javni prostor nalazi pod stalnim udarom.

Ceo Internet da se uredi!

Ukoliko se, pak, pokaže da je nemoguće vratiti delikt mišljenja u krivično delo, tačnije, prekršaj, te da Hajrić neće biti procesuiran na osnovu jedne neobične tužbe još neobičnijih namera tužiteljke, logično je pretpostaviti da će neko jednom posegnuti za naizgled jednostavnim uređivanjem interneta tako što će, blog na primer, morati da bude registrovan kao glasilo, sa određenim finansijskim obavezama koje će onda podrazumevati komercijalizaciju, što će opet podrazumevati svojevrsno rangiranje, šer reklamnog prostora, itd. itd, te, konačno, kao što se to radi sa klasičnim medijima, omogućiti konačno disciplinovaje. Ili još gore, kontrolom provajdera koji će moći, ili morati, da jednostavno skidaju sa mreže “neadekvatne” blogove.

Loš i očigledan primer je već obavljeno svojevrsno “regulisanje” interneta u Rusiji i Turskoj.

Nama to ne sme da se desi.

Dobra ideja za danas i za budućnost: podržite Deklaraciju o slobodama na internetu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *